kako govoriti o celijakiji i snalaziti se u društvenim situacijama

Dijagnoza celijakije često menja ono što jedete. Ono što većinu ljudi iznenadi jeste da menja i način na koji objašnjavate stvari, izlazite, putujete i ponekad koliko se opušteno osećate kada je hrana u pitanju.

Odjednom ste vi osoba koja postavlja pitanja u restoranima. Ona koja čita svaku deklaraciju. Ona koja kaže: „Izvini, ne mogu to da jedem.“

I iako to u početku može delovati neprijatno, ne mora zauvek ostati tako. Hajde da to promenimo.

kako pričati o
celijakiji
bez osećaja
da držite govor.

Jedan od najtežih delova nakon dijagnoze jeste objasniti je drugim ljudima.

Ne želite da zvučite dramatično, probirljivo ili da nekome ko vam je upravo ponudio keks objašnjavate svoja creva. Dobra vest je da vam nije potrebno dugo objašnjenje. Jednostavno je najbolje.

Možete reći:

• „Imam celijakiju, zato uopšte ne smem da jedem gluten.“
• „Nije alergija, ali moram da izbegavam čak i male količine.“
• „Dobro sam, samo mi je potrebna bezglutenska hrana.“

Većina ljudi razume više nego što mislite. A onima koji ne razumeju obično je dovoljno da to čuju jednom ili dva puta.

pomoći prijateljima
i porodici
da razumeju.

Ljudi koji su vam bliski obično žele da pomognu, samo ne znaju uvek kako. Za njih bez glutena često znači: bez hleba, bez testenine, možda bez kolača.

Pomaže da jasno objasnite šta je najvažnije. Možete objasniti stvari poput:

• mrvice mogu biti problem
• zajednički pribor može biti problem
• sosovi i marinade mogu sadržati gluten
• „samo malo“ nije u redu

Zapamtite: ljudi uče vremenom. Prva večera može biti zbunjujuća. Peta uglavnom više nije.

jesti u restoranu
bez stresa
tokom celog obroka.

Restorani ponekad deluju kao krajnji test strpljenja.

Na meniju ne piše uvek ono što vam je potrebno da znate. Osoblje ne razume uvek šta zaista znači bez glutena. A postavljanje pitanja može učiniti da se osećate kao da sve usporavate.

Ne usporavate.

Odlazak u restoran postaje lakši sa iskustvom. Nekoliko navika mnogo pomaže:

• proverite meni unapred na internetu
• birajte mesta koja imaju bezglutenske opcije
• postavljajte pitanja smireno i jasno
• ne plašite se da ponovite ako je potrebno

U redu je da kažete:

• „Možete li da proverite da li ovo sadrži gluten?“
• „Da li se priprema odvojeno?“
• „Imam celijakiju, pa mi je potrebno da bude potpuno bez glutena.“

proslave, putovanja i
pozivi: da, i dalje
možete da kažete da!

Švedski stolovi, rođendanske torte, grickalice za put, zajednički obroci… hrana je svuda i nije uvek označena.

Cilj je da budete pripremljeni. Isprobajte ove savete:

• ponesite bezbednu užinu za svaki slučaj
• ponudite da donesete nešto što možete da jedete
• unapred pitajte šta će biti posluženo
• uvek sa sobom imajte nekoliko bezglutenskih osnovnih proizvoda

Kada znate da imate rezervnu opciju, možete da se opustite i uživate u trenutku.

kada ljudi ne razumeju
(i kako se nositi sa tim).

U nekom trenutku neko će reći: „Ma hajde, samo jedan zalogaj ti neće škoditi.“ To može biti frustrirajuće, posebno kada vam se ne objašnjava sve ispočetka. Ali veoma je važno da ostanete dosledni onome što znate da je ispravno za vas: „Od toga mi je loše, zato to ne jedem.“

Ljudi kojima je stalo do vas razumeće. O vašem zdravlju se ne raspravlja.

niste jedini koji prolazi
kroz ovo.

Ponekad može da deluje kao da ste jedina osoba u prostoriji koja toliko razmišlja o hrani.

Niste. Milioni ljudi žive sa celijakijom i većina je naučila isto: vremenom postaje lakše, ljudi zaista nauče, rutina pomaže i samopouzdanje raste.

U početku sve deluje kao velika stvar. Kasnije to jednostavno postane deo života.

život bez glutena nije stvar
ograničenja, već
saznanja šta
vam odgovara.

Možete da putujete, idete u restorane, na proslave, da jedete sa prijateljima i uživate u hrani. Samo to radite sa malo više pažnje. A ta pažnja postaje snaga.

Naučite da pitate. Naučite da planirate. Naučite da kažete šta vam je potrebno. Naučite šta vam odgovara i kako da napravite prostor za to.

To je samostalnost.